Neka grla se pamte po medaljama. Neka po pedigreu. A neka – po karakteru.
Lale je bio baš takav.
Kada je pre nekoliko godina stigao iz jednog vojvođanskog sela u KK „Taur“, niko nije mogao ni da pretpostavi da će izrasti u jednog od najomiljenijih članova kluba. Došao je sa svetlom grivom, mirnim pogledom i licem koje je obećavalo poslušnog konja. Samo je on znao koliko je to obećanje bilo varljivo.
Vrlo brzo pokazao je da je pravi nestaško.
Gotovo dve godine pravio je nestašluke, testirao strpljenje trenera i samopouzdanje mladih jahača. Nema deteta koje bar jednom nije osetilo kako izgleda susret sa Laletovom tvrdoglavošću. Kao da je svakome hteo da postavi isto pitanje: „Jesi li siguran da želiš da naučiš da jašeš?“
A onda je, jednog dana, odlučio da odraste.
I od tog trenutka postao je sve ono što svaki trener želi, a svaki mladi jahač zaslužuje. Pouzdan partner, strpljiv učitelj i konj koji je umeo da ispravi grešku svog jahača pre nego što to stigne da uradi trener sa zemlje.
Lale nije samo nosio svoje jahače do cilja. Učio ih je strpljenju, poverenju i tome da se pravo partnerstvo ne gradi silom, već razumevanjem.
Zato nije bilo neobično da se sa jednog takmičenja vrati sa više medalja, osvojenih sa različitim jahačima. Kao da je svakom od njih pozajmljivao deo svog iskustva.
U utorak nas je Lale napustio.
U klubu je ostalo jedno prazno mesto u štali, ali mnogo više praznih mesta u srcima onih koji su sa njim odrastali. Jer konji poput njega nisu samo sportski partneri. Oni postanu deo porodice, deo detinjstva, deo uspomena koje se prepričavaju godinama.
Verovatno sada negde postoji neki beskrajni parkur, sa savršenim preponama i zelenom livadom. I gotovo je sigurno da je Lale već uspeo da malo zbuni nebeske trenere, pa tek onda pokazao kako se sve to radi kako treba.
Takvi su bili njegovi maniri.
Hvala ti za sve medalje, za sve lekcije, za sva nasmejana i ponekad uplakana dečja lica koja si pretvarao u hrabre jahače.
Laku noć, derane.
Nedostajaćeš.